Београд

 

Светозар Глигорић

Светозар Глигорић рођен је 2. фебруара 1923. године у Београду где су се његови родитељи Љубица и Драгоје преселили како би њихово нерођено дете добило најбоље услове за развој. Шаховски велемајстор похађао је основну школу „Краљ Петар Први“, а затим и Прву мушку гимназију. Први контакт са шахом имао је када је као дечак гледао партију ове игре у локалном ресторану, а за шаховску таблу први пут је сео са 11 година. Како је живео у сиромашној породици свој први шаховски комплет направио је резбарећи чепове са флаша вина.

Освајао је првенство Југославије рекордних дванаест пута и сматра се за најбољег шахисту икада из Србије. 1958. је проглашен за најбољег спортисту Југославије.

Током 1950-их и 1960-их, био је један од десет најбољих и најпопуларнијих играча на свету, захваљујући својим честим путовањима на турнире широм света, без мржње према противнику што је описао у својој аутобиографији, I Play Against Pieces.

Најбољи шахиста Србије свих времена и најстарији велемајстор ове вештине у свету Светозар Глигорић је окренуо нов лист и у 88. години живота се посветио музици, својој дечачкој љубави, објавивши свој први музички ЦД „Како сам преживео 20. век“.

Биографија

Глигорић је био добар ђак, и имао и академске и спортске успехе који су довели до тога да буде позван да представља своју школу на рођенданској прослави кнеза Петра, касније краља Петра II. Његов први успех је дошао на турниру 1938. када је освојио титулу Београдског шаховског клуба. Међутим, Други светски рат је прекинуо његов шаховски напредак. Током рата, Глигорић је био припадник партизанских јединица.

Своју свестраност освајач 13 олимпијских медаља, од тога једне индивидуалне златне у Минхену 1958, шаховски виртуоз испољио је на табли са 64 црно-бела поља, у списатељству, новинарству, а сада и музици. Вођен животном девизом „никад није касно“ музиком је почео да се бави тек у 21. веку када је и настало 12 композиција свих музичких праваца које су се нашле на носачу звука.

Освајач 12 државних првенстава, осим у шаху најпре се доказао као новинар, уместо као студент технике, јер му је „новинарство омогућило да путује и извештава, а истовремено и игра шах“. Девет година је радио у Борби, онда и као спољнополитички коментатор недељника НИН, а затим и две деценије као новинар Радио Београда где је добио признање „Златни микрофон“. Глигорић је признање добио и као велемајстор будући да је спортиста године у Југославији био 1958. године, а Златну значку Београда добио је 1973. Две године потом заслужио је највећу државну награду АВНОЈ, па Орден братства и јединства са златним венцем. Највише одличје добио је и у Србији и Црној Гори када му је припао Орден Немање Првог реда.

Глигорићева књига о „Мечу столећа“ Спаски-Фишер у Рејкјавику 1972. била је светски бестселер где је преведена са енглеског на још пет језика и достигла тираж од 400.000 примерака. То му је донело познанства са председником Титом, али и енглеском краљицом Елизабетом, аргентинским председником Пероном, Фиделом Кастром и Че Геваром.

Шаховска каријера

Глигорић је био један од најуспешнијих турнирских играча средином прошлог века, са великим бројем победа на турнирима, али је био мање успешан у такмичењу за титулу светског првака у шаху. Био је првак Југославије у 1947, 1948, 1949, 1950, 1956, 1957, 1958, 1959, 1960, 1962, 1965 и 1971.

Био је у репрезентацији Југославије на петнаест шаховских олимпијада од 1950 до 1982 (тринаест пута на првој табли), 223 партије и скор (+88 = 109 -26). У првој послератној олимпијади, на домаћем терену у Дубровнику 1950, Глигорић је играо на првој табли и довео Југославију до историјског резултата освојивши тимску златну медаљу. Југословенски тим је обично био други или трећи тим у свету током 1950.

Његов списак освојених првих места на међународним шаховским такмичењима је један од најдужих и укључује такве догађаје као Мар дел Плата 1950, Стокхолм 1954, Београд 1964, Манила 1968, Лоне Пајн 1972 и 1979, итд. Био је редован учесник у серија великих турнира одржаних у Хестингсу, уз победе (или деобе првог места) 1951-2 и 1956-7, 1959-60 и 1960-61, и 1962-3.

Његове игре за светска првенства су биле променљиве. Редовно се такмичио на зонским и међузонским турнирима са више успеха, на пример, победе на зонским турнирима 1951, 1960, 1963, 1966 и 1969 и на међузонским 1952, 1958, 1967 што га је квалификовало за мечеве кандидата. Међутим, у тим мечевима није био успешан.

Постигнути резултати против светских првака

Глигорић је имао следећи скор против светских првака против којих је играо:

  • Михаил Ботвиник -2 +2 = 5,
  • Василиј Смислов +5 = 21 -7,
  • Тигран Петросјан +7 = 10 -10,
  • Микхаил Тал +2 -11 = 19,
  • Борис Спаски -5 = 15,
  • Боби Фишер +4 -6 = 6,
  • Анатолиј Карпов -4 = 6 и
  • Гари Каспаров. -3

Као коментатор, Глигорић је био у стању да искористи своје знање више језика и да да луцидне и занимљиве коментаре. Био је редовни колумниста Шаховског прегледа и магазина Chess Life. Написао је велики број шаховских књига на више језика и редовно је писао за Шаховски Информатор.

Једна од најпознатијих Глигорићевих партија је била победа против бившег светског шампиона Тиграна Петросјана на великом турниру "мира", одржаног у Загребу 1970. Она приказује Глигорићев виртуозан напад са жртвом против једног од највећих одбранвених шахиста у историји шаха.

This browser is not Java-enabled.

Глигорић је био прва особа која је нанела пораз Петросјану по што је освојио светску титулу од Михаила Ботвиника, 1963.

Интервју са Светозарем Глигорићем (РТС "Балканском улицом")

Промоција ЦД-а "Како сам преживео XX век"

  • Интервју са Светозарем Глигорићем.
    Чланак преузет од Новости online

Моја партија још траје

Шаховска легенда, композитор, жива енциклопедија, писац и новинар: „Само живот зачињен љубављу нема цену“

 

Требало је да стигну моје позне године па да се ослободим предубеђења да је мој живот био монотон!

Колико су нам се пута враћале ове речи Светозара Глигорића док смо београдским Шумицама тумарали до сусрета са нашим најбољим шахистом свих времена. Ко ће доживети његове године, да понови: „Тек сад сам спознао...“.

Нисмо чули да је окренуо кључ у брави. Врата су се отворила.

- И онда када су ми провалници банули у кућу нашли су тек мало пара. Нису паре све. Оно што човек у себи има то нико не може да му узме. Уосталом, то никог и не интересује - каже уз смешак.

БИТИ ЖИВ ЈЕ РАДОСТ Кад-тад мора се умрети. Али до тада: треба се борити да се живи дуже. Један стих из мог албума је: „Бити жив је радост“, јер је живот сам себи смисао. Он нас чини посебним.

У руци чашица црногорске лозе. Али, чисте. За циркулацију. Концентрацију. Расположење. Иза, допире блуз. Његове композиције! Отворило му се небо музике, веровали или не, у 81. години живота. Тада је почео и да компонује, готово са истим жаром као кад је водио битке на црно-белом бојишту. Мада, прва му је „играчка“, једном давно, био стари грамофон.

- Плодан сам композитор, критика ме добро примила - смеје се, као да је на прагу најлепших година младости. А троши осамдесет и девету! Године у којима је низао успех за успехом. У шаху, новинарству, у савладавању страних језика (шест говори и на њима пише). А мало ко зна да је био успешан и у фудбалу.

- И сад ме фудбал заголица, а што се језика тиче, јапански и кинески ми слабије иду - шали се овај власник највиших спортских и друштвених признања.

- Само живот зачињен љубављу цену нема - говори примајући нас у свој дом. - Само нас живот чини посебнима.

Живот, као посебност, и стих је његове композиције са првог албума. Промовисао га је, на рођендан, у Руском дому у Београду, протеклог фебруара, уз животну девизу да никад није касно. За округлу, девету деценију, припрема и други.

- Да се поново родим, бавио бих се само музиком - каже узгред.

Путујемо кроз време, са Глигом, који је проносио славу оне велике Југославије. С краја на крај света. Пола века и више. Како је веслао своју животну гондолу освајач 13 олимпијских игара (златна у Минхену, 1958), виртуоз на табли са 64 поља и више од 5.000 утакмица убележених у агенду трајања. Како је, уз све то, било могуће успети и у новинарском послу, музици? А упоредо са истим, невероватним жаром, вртети „бубамару“ на травнатом терену?

- Признајем, био сам талентован фудбалер. Али, догодио се малер. Поломио сам руку на једној утакмици. И моја фудбалска каријера је била прекинута.

Враћамо га на животне почетке.

- Моји, Љубица и Драгоје, имали су само мене. Ау, та моја мајка Љубица имала је осећај за дух новог времена. Хтела је да будем близу добрих школа, притисла је оца да се из Мионице пресели за Београд. А није имала појма о шаху. Ту игру научио сам док смо живели на мансарди зграде Српског лекарског друштва, на Зеленом венцу. Учио сам из уџбеника Озрена Недељковића...

Имао је само 13 година када је победио на првенству Београда. Туговао је, каже, што га његова Љубица, коју је изгубио четири године пре, није дочекала са пехаром. У 18. је остао и без оца. „Усвојио ме је професор др Никола Миљанић. А ја, тек пунолетан, већ сам био познати шахиста, велемајстор.“

- Шах није био моје занимање, али је дуго у мом животу имао важну улогу. За Другог рата, оног који никако да сметнем с ума, био сам у партизанима. После: шах и новинарство, упоредо. Најбоље године провео сам у НИН-у. Био сам спољнополитички коментатор. И догодило се да је чак и Иво Андрић, а то ми је пренео покојни Зира Адамовић, приметио да сам талентован писац. Знате ли какав је то комплимент?

Све што је у то време написао, сажео је у књизи „Победе и порази“.

- Победе буду и прођу, а порази... Они се памте. Како да их засениш? То тек у позним годинама дође. Барем је код мене тако. Кренем да компонујем, да свој животни сан досањам. И ослободим се мисли да је са старошћу касно за све.

Шаховска каријера, не крије, отворила му је многе путеве, недостижне његовим савременицима, обичним смртницима. Три пута га је примио Тито. Сусрео се и са другим државницима света: с Пероном, Маркосом, Кастром... А није ни приметио да је један његов меч, од почетка до краја, пропратио - Че Гевара. Био је и у Холивуду, али му је „тамо било досадно“. Дружио се са глумцима: Џејмом Мејсоном и Софијом Лорен. Италијанска дива оставила му је посвету: „Драгом Глиги, с љубављу“. Он је за насловницу књижице која прати ЦД његовог првог албума одабрао фотографију са - Чеом.

- Нећу да изазивам љубомору - каже, слатко се смејући.

Све те славне епизоде из животне сторије, ипак засени једна. Она, када се женио.

- Пролеће, 1945. године, камена ивица уличног тротоара код Каленић пијаце. Миро Радојчић, Душко Савковић, сечемо тек купљену лубеницу. Ту је и најмлађа сестра мог најбољег друга Савковића, Даница. Дуго сам је знао, била је умиљата, детињаста. Ко је тада слутио шта ће донети време? Оженио сам се том, мојом дамом, после коју годину, после неуспешног покушаја да ме ожене девојком из Сенте. Срео сам је у Коларчевој и, онако, спонтано, упитао: „Хоћеш ти, Дано, да се удаш за мене?“. А она ће: „Дај ми да размислим, до сутрадан“. Е, када је дошла кући, мада није ништа обећала, покајала се. Све је решила њена мајка, која је мене волела и поштовала као друга свог сина. Удри један шамар с једне стране, удри други с друге: „Има да се удаш за Глигу!“

Поживели су Даница и Светозар, у љубави, 47 година. На несрећу, нису имали деце.

- Љубав између двоје људи доноси потомке. Они им улепшавају позне дане. Мој пријатељ, недавно преминуо у Цириху, имао је, срећан, четворо деце и гомилу унучади. Окружен њима, у тренутку дивног спокоја и помирења са судбином, опраштајући се, изговорио је последње: „Мој живот је испуњен“. А ја сам сам. Па се, као, тешим певајући. А то је један стих са мог албума: „Некад волим што сам сам, некад волим кад сам сам“.

Живот Светозара Глигорића данас је проткан сећањем и музиком. А музика - сваки тренутак. И кад је сам, и кад уђу гости. „Звани и незвани, они су гости“.

- Пехаре поклањам. Ко год је пожелео да има неки од њих, дао сам. У мојој животној партији, сада, они су у другом плану. Још кад бих успео да ми музика потпуно одвуче мисли од шаха. Кад би ме пустиле да спавам.